Синиша Станковић (1892–1974), великан који је својим научним радом оставио дубок траг на пољу српске и европске биолошке науке, један од утемељивача еколошког правца у биологији, члан Српске академије наука и уметности, професор Универзитета у Београду, уредник научних часописа, члан редакција и научних друштава, био је и свестрано ангажован политичар и високи функционер, председник Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, председник Президијума Народне скупштине Србије, председник Академијског савета Југославије, а гајио је и посебну љубав према музици, свирао је флауту и био члан универзитетског камерног музичког удружења Collegium musicum.

Академик Синиша Станковић рођен је 26. марта 1892. године у Зајечару од оца Ђорђа и мајке Драге. Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у Неготину, а потом се 1906. године преселио у Београд где је средњошколско школовање завршио у Трећој београдској гимназији, 1910. године. Школовање је наставио на Универзитету у Београду где изучава зоологију са ботаником. До избијања Првог светског рата 1914. године је апсолвирао, а по избијању светског рата прекида студије и ступа у српску војску као добровољац Дунавског артиљеријског пука, а затим од краја 1914. служи у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ (Гвозденом пуку). У повлачењу српске војске и цивила, преко Охридског језера и западног дела Македоније долази у Солун, а затим на острво Крф одакле је са групом ђака и студената 1915. године пребачен у Француску. У Француској је наставио студије и 1918. у Греноблу, код професора зоологије Луја Лежеа (Louis Leger), полаже дипломски испит и завршава студије. У Зоолошком заводу у Греноблу наставио је специјалистичке студије опште и примењене зоологије. Докторски испит из зоологије полаже на Универзитету у Греноблу, јуна 1921. Темa докторске тезе били су морфологија и исхрана младунаца риба ципринида, систематика и дистрибуција нове врсте кокцидија, паразита слатководних риба („Etude sur la morphologie et la nutrition des alevins de poissons cyprinides – these principale; Systematique et repartition des Coccidies des poissons d’eau douce – these complementaire“).

По повратку у земљу почиње да ради у Зоолошком заводу Филозофског факултета Универзитета у Београду и прикључује се раду групе научних радника који су се бавили проучавањем живог света у нашим водама. Већ је 1921. постављен на место асистента у Зоолошком заводу, наредне године унапређен је у доцента, а за две године у ванредног професора. Године 1934. стекао је звање редовног професора зоологије, а 12. фебруара исте године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. За редовног члана Српске академије наука изабран је 2. марта 1946. године на предлог Живојина Ђорђевића, Милутина Миланковића, Ивана Ђаје, Антуна Билимовића и Војислава Мишковића. После Другог светског рата постављен је за редовног професора Природно-математичког факултета и редовну универзитетску наставу је обављао до 1962. године.

Био је члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, Словенске академије знаности и уметности у Љубљани, дописни члан Универзитета у Греноблу, Универзитета „Св. Кирило и Методије“ у Скопљу, Академије науке и умјетности Босне и Херцеговине, члан Совјетске академије наука и Академије наука Бугарске, почасни доктор Универзитета у Греноблу и Нансију, дописни члан Академије у Нансију и Масарикове академију у Прагу. Био је представник Југославије у Међународном друштву за теоријску и примењену лимнологију, потпредседник Међународног лимнолошког друштва и члан редакције најпознатијег и најстаријег лимнолошког часописа, Archiv fur Hydrobiologie. Био је члан Америчког друштва за унапређење науке, Америчког еколошког друштва, Зоолошког друштва Француске, Чехословачке и многих других. Био је уредник посебних издања Института за екологију и биогеографију САН, један од оснивача Српског биолошког друштва и његов први председник и почасни председник Друштва еколога Југославије. Био је главни и одговорни уредник часописа Архив биолошких наука, оснивач и први уредник часописа Екологија, главни уредник часописа Дијалектика. Интензивно је радио на успостављању редовне наставе на факултетима, на организовању научног рада и оснивању научних институција. Допринео је оснивању Завода за биологију мора у Котору, Института за биологију на полуострву Врањини на Скадарском језеру, Завода за биологију на Природно-математичким факултетима у Сарајеву, Новом Саду и Приштини. Након Другог светског рата, окупивши све тадашње научнике заинтересоване за савремена кретања у биологији, заједно са њима борио се против изолованости и затворености факултета и института, залажући се за мултидисциплинарно и интердисциплинарно повезивање. У оваквој атмосфери и са оваквом идејом у оквиру Српске академије наука је 31. маја 1947. године формиран Институт за екологију и биогеографију, чији је први управник и вишегодишњи директор био проф. Синиша Станковић. Спајањем Института за екологију и биогеографију и Института за физиологију развића, генетику и селекцију 1956. настао је Биолошки институт, чији је дугогодишњи директор такође био проф. Станковић. Биолошки институт је 1968. прво променио име у Институт за биолошка истраживања, да би 1974. добио садашњи назив Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ у част своме оснивачу и дугогодишњем директору и визионару, изузетном научнику и професору академику Синиши Станковићу.

Развој биолошких наука код нас није могуће одвојити од имена проф. Синише Станковића. Његова реч, теоријска мисао, начин дефинисања научне проблематике и настојања на проучавању живота као јединствене и недељиве целине, широко су прихватани и, истовремено, били су водиља за широк круг његових следбеника и ученика. Проф. Станковић је био истакнути педагог, плодан писац уџбеника, научних радова, популаризатор науке, један од водећих неимара целокупног послератног развитка биолошких наука код нас. Издвојићемо књигу Оквир Живота, обајвљену 1933. године, у којој износи основна начела екологије, визионарски предвиђа проблеме данашњице и изражава оно што код нас термин „животна средина“ подразумева. Ова књига, мада популарно писана, садржи основне поставке екологије као научне дисциплине. У уџбенику Екологија животиња (1962), који по свом садржају, материјалу и начину на који је писан,далеко превазилази оквире универзитетског уџбеника, Синиша Станковић је изнео идеју постепене променљивости услова средине и заједница низ речни ток (уместо до тада општеприхваћене теорије о подељености текућих вода на секторе), који је знатно касније, 1980. године, од америчких научника, публикована као чувени концепт „Речног континуума“ – “River Continuum Concept” – Vannote et al., (1980).